Koliko ste se puta iznenadili kada ste videli da neke stvari, proizvodi ili trendovi, za koje ste mislili da su nespojivi, u realnosti imaju više dodirnih tačaka, ili zavise jedno od drugih?
Štampanje i printeri su rezervisani samo za posao? Razmislite još jednom!
Ostavimo po strani 3D printere koji se sada koriste i u medicini, fotografije, štampanje na stvarima… Da li možete da povežete muziku i štampanje? Ok, slušate muziku dok štampate. Štampate note koje treba da svirate. Odštampani su omoti ploča… Sve je to tačno ali ovoga puta ćemo napisati par reči o istoriji muzike i štampanja.
Kada govorimo o istoriji štampanja, obično mislimo na istoriju štampane reči. Međutim, u isto vreme dok su se te reči štampale, bio je i drugi način izražavanja: muzika. Štampanje teksta i muzičkih partitura razvijalo se paralelno, razmenjujući tehnologije i otkrića. Ali objavljivanje muzike u štampanoj formi predstavlja sopstveni skup izazova, koji su ponekad doveli do evolucionog odstupanja. Pogledamo li prekretnice na ovom putovanju na kojem je muzička notacija izmišljena i ponovo izmišljena više puta, razvijajući se od nekoliko jednostavnih uputstava o tome kako izgovoriti stihove pesme u složen sistem za pružanje preciznih informacija o notama, tonu , ritmu i još mnogo toga za ceo orkestar.
Prvi oblici notnog zapisa datiraju pre nego što su papir i pergament korišćeni za pisanje. Prvi oblik zapisa otkriven je na klinopisnoj ploči stvorenoj u Vaviloniji, današnji Irak, oko 2000. godine pre nove ere. Oblici muzičkog zapisa su takođe bili uobičajeni u staroj Grčkoj, najmanje od 6. veka pre nove ere, sa simbolima postavljenim iznad slogova himni da bi se pomoglo pravilnoj intonaciji.
Savremeni muzički zapisi, sa sistematskim usvajanjem tetragrama, kasnije zamenjen pentagramom, izumeo je Gvido od Areca, Guido of Arezzo, oko 1000. godine. Iako će se muzika nastaviti usmeno prenositi još mnogo godina, u opatijama je muzika počela da se ručno, sa mukotrpnom pažnjom, prepisuje na osvetljene kodekse, praćena raskošnim ilustracijama i ukrasima.
Sa pronalaskom pokretne štampe u 15. veku, štampanje je postalo najčešći metod za proizvodnju i širenje tekstova, ali je muzika nastavila da se distribuira na ručno pisanim kodeksima. Ovo se jednim delom dogodilo zbog nedostatka zajedničkog standarda za notne zapise, ali i zbog tehničkih poteškoća u kombinovanju i poravnanju muzičkih linija i nota, kao i bilo kog teksta. Ponekada su linije dodavane ručno pre ili posle štampanja muzike. Prvo su štampane linije, notni sistem, a potom su pisari dodavali beleške i tekst rukom. Otaviano Petrucci, Ottaviano Petrucci, jedan od najinovativnijih muzičkih štampara kasnog 15. i ranog 16. veka, usvojio je sistem koji je štampao štapove, tekst i note u tri uzastopna koraka. Rezultati su bili čisti i elegantni, ali je proces bio predug. Bio je naravno i težak jer je precizno usaglašavanje tri stvari zahtevalo je veliku veštinu kako bi moglo da se koristi za masovnu reprodukciju. 1520, Džon Rastel, John Rastell, stvorio je drugačiji sistem u kome su linije, reči i beleške bili deo jednog komada slova, što znači da je bio potreban samo jedan tiraž. Ova metoda je bila prihvatljivija iako su rezultati bili manje precizni. Brzo se proširila širom Evrope, gde je postala standard sve do usvajanja pločastog gravura, u 17. veku.
Ograničenja pokretnog slova ležala su u njihovoj statičnosti, što je onemogućavalo reprodukciju mnogih ručno pisanih detalja. Tako su se štampari okrenuli drugim tehnikama štampanja, kao što je graviranje. Ovaj proces je uključivao graviranje linija, beleški i teksta direktno na ploču, koja je zatim naneta mastilom i štampana na papiru. Dao je izuzetno kvalitetne rezultate, zbog čega su neki muzički izdavači nastavili da ručno graviraju partiture. U početku su ploče bile gravirane slobodnom rukom a kasnije su stvoreni specijalni alati za graviranje različitih elemenata. Dleta za graviranje partitura, eliptička igra za krešendo i diminuendo, pljosnate ureznice za glavne linije, proboji za beleške, ključeve i slova. Graviranje ploča je bila glavna metoda za štampanje partitura sve do kraja 19. veka, kada je razvoj fotografske tehnologije doveo do njenog odbacivanja.
Napredak u štampanju partitura doveo je do standardizacije simbola muzičkih zapisa, ostavljajući malo prostora za neizbežne varijacije koje su proizašle iz ručne transkripcije. Kompozitori su ipak nastavili da pišu svoju muziku ručno, pre nego što bi je dali prepisivaču, a potom štamparu za objavljivanje. Sa širenjem metode graviranja, papir sa rukopisom i sa unapred odštampanim linijama na kojima su se pisale beleške postao je uobičajen.
U 20. veku, papir za ručno pisanje se često štampao na paus papiru ili maramici, što je kompozitorima olakšavalo čitanje i ispravljanje njihovog dela, kao i omogućavanje reprodukcije muzike u nekoliko primeraka kroz proces fotografska ekspozicija. Ako je korišćeni papir bio mat, sa druge strane je morao da ima finu teksturu kako se mastilo, koje je uvek bilo crno, ne bi širilo.
Kao i gotovo svaki drugi proces, kompjuteri su revolucionarno izmenili način na koji se pišu muzika i proizvode partiture. Sada postoje softveri za notaciju muzike, na promer Finale ili Sibelius, koji za razliku od procesora teksta, omogućava da kucate, uređujete i štampate partiture. Softver za notaciju olakšava razne stvari, uključujući ispravke, izdvajanje delova za orkestar, transponovanje muzike za različite instrumente, promenu tonaliteta dela i mnoge druge zadatke. Neki softveir vam čak mogu omogućiti da testirate muziku putem digitalne reprodukcije instrumenata, što vam daje predstavu o tome kako će partitura zvučati kada se svira na pravom instrumentu.
Različiti načini predstavljanja muzike nastavljaju da se razvijaju. Neki su alternative, drugi su komplementarne metode za određene instrumente, a treće se razvijaju. Na primer, postoje piktogrami za duvačke instrumente koji označavaju koje rupe treba pokriti, dok udaraljke, koje ne proizvode note sa preciznim tonom, imaju takođesvoje posebne sisteme. Alternativni oblici notnog zapisa postoje i za gitaru koja je jedan od najčešće sviranih instrumenata danas.
Standardizacija muzičkih nota u obliku partitura bio je veliki korak napred u zapadnom muzičkom obrazovanju. Štampa je vekovima nastojala da što preciznije mehanički reprodukuje notne zapise, što je proces koji je na kraju omogućio standardizaciju ovog složenog sistema.
Da li smo Vas ubedili da štampanje nije rezervisano samo za posao već može biti i zabava?